Мисија Цркве Св. Јована Крститеља (радови и духовна изградња 2000-2007)

Црква Св. Јована Крститеља је храм који је настао прилагођавањем и преуређењем једне профане зграде. Од почетка није имао потпуну инфраструктуру каква доликује једној богомољи. Но Бог је над овом светињом бринуо и није је лишио свога старања. Време оца Гвоздена Видојевића, период презиђивања и дозиђивања, завршен је, може се рећи, тек са уласком у XXI век. Од 2000. године пред свештенством храма су се нашли велики изазови, а на њих је дао одговоре онај који је имао највише домаћинског осећаја. То је управо био парох при храму, тада протонамесник, а данас протојереј Драган Павловић.

Кровна конструкција није више могла да одолева зубу времена. Слабашни каратаван урађен од трске замењен је масивном плочом и новим кровом. На томе се није стало. На источној страни, приљубљена уз олтар, дозидана је црквена сала, а цело здање је освежено новом фасадом. Све ово постигнуто је захваљујући великим добротворима – побожном и честитом брачном пару Кузмановић, Стевану и Биљани. У храм је уведена вода која је неопходна за богослужење, почевши од топлоте за Литургију, али и за трпезе љубави које не могу без њене потрошње. На обновљени кров и звоник су постављена три велика позлаћена крста које је осветио Његова Светост патријарх српски Павле.

Захваљујући материјалној потпори Општине Вождовац дозидана је нова припрата која је допринела да звоник, подигнут 1969, још више утоне у храм. У припрати се налази простор за паљење свећа; овај нови простор нимало не одудара од амбијента, већ се, напротив, врло складно уклопио, тим пре што је кроз живопис добио освештану радост и литургијску ведрину. Челни људи Општине Вождовац исправили су пропусте претходних локалних власти, те су тако помоћне просторије храма повезане са градском канализацијом.

Јавна расвета је обасјала цело Централно гробље које до 1999. године било у мраку. Умивена и сређена црква Св. Јована Крститеља засијала је усред ноћи, као глас Свемогућег из божанског примрака. Наставило се даље. Урађена је нова електрична инсталација у храму и добра електрификација звона која олакшава њихову употребу у тачно прописаним тренуцима светих богослужења.

Свет у коме живимо познаје сталне промене. Оне се у једној закономерности препознају као технолошки и технички прогрес. Црква Христова не одбацује свет, напротив, она га преображава и спасава. У мисионарском раду православних свештеника има места за најновија техничка достигнућа, штавише сва она су потребна у раду савремених пастира Христових, поготово када је реч о Београду и парохијама у великим градовима.

Данас Црква Св. Јована Крститеља има сигурносне камере са алармом, пристојно озвучење које проноси службу и реч Божију оним празничним данима када је верника више него обично. Такође, урађена је потпуна климатизација храмовног простора, постављањем пет клима уређаја и новим грејним телима – мермерним плочама. Духовни садржаји у црквеној сали могу се пуштати преко модерних ДВД апарата и великог плазма телевизора. Тај видео бим лако претвара трпезаријски простор у конференцијску салу, односно трибину за духовно образовање. У посебном, отвореном одељењу, налази се кухиња са посуђем и другим потрепштинама којима се може поносити једна савремена гостопримница. Већ сада црква има своју презентацију на интернету.

У ближој прошлости водило се рачуна о благољепију храма и лепоти литургијских предмета, односно свештених сасуда. Ходочасник, поклоник земаљске отаџбине нашег Господа, господин Драгутин Тот, био је приложник Гроба Христовог, Светог Крста и једног величанственог Часног Престола који је набављен и увезен из Русије. Његова побожност се овим богатим даровима пројавила како „подобајет свјатињи“. Нове свештеничке одежде, Свети путир, Јеванђеље у раскошном окову сведоче о бризи старешине храма и братства да све буде по чину и благоустројено. Наос је осветљен новим полијелејима, а водило се рачуна да дуборез певнице и налоња за целивајућу икону не одудара од дубореза старог иконостаса. У томе се успело и склад је постигнут.

Завршетак живописа 2006. године подсећа на средњовековна улагања и предачко старање за лепоту литургијског простора. Иако је црква Св. Јована Крститеља првобитно остварена као гробљанска капела, данас је она нешто сасвим друго. Централно гробље је затворено, а овај храм представља живо парохијско средиште. У њему се служе топле и искрене службе које привлаче боготражитеље из Београда оптерећеног модерним изазовима и искушењима. Свештенство овог храма, у последњим годинама испуњеним кризом и друштвеним превирањима, успева да однегује живу Цркву, један појући литургијски сабор. Тај сабор се не растура са заамвоним молитвама и свештениковим отпустом. Захваљујући новој сали људи се задржавају на послужењу, трпезе љубави су праћене разговорима са свештеницима о духовним питањима. У том простору се одржавају образовне трибине, предавања која појашњавају и шире истине наше вере. Многи одлазе одавде духовно утешени и напојени, учвршћени да „са вером и љубављу“ приступе Васкрслом Господу кроз Св. Тајну Евхаристије.

Управа храма Св. Јована Крститеља организује поклоничка путовања на која се пријављује велики број богоискатеља, не само из матичних парохија него и из разних делова Београда. Оваква ходочашћа се организују ка светињама широм српских земаља и српског духовног простора, а циљ им је да се верници упознају са светом топографијом, историјом Српске православне цркве и да кроз међусобна дружења подигну ниво духовне свести и још јаче вежу за Литургију. Свако путовање је укрепљење и освежење за вернике, праћено молитвом, радошћу и духовним песмама.

Домаћинска рука оца Драгана Павловића води рачуна да ништа не недостаје, да све буде „како царски ваља и требује“, у духу светосавском, у предању Београда Св. деспота Стефана Лазаревића. Беседнички дар оца Владимира Вићентијевића разбија оне заблуде у које савремени и неупућени човек просека лако упадне. Он је ту да посаветује и одбрани од мрака злокобних секти и осталих прелести „новог доба“. Несумњиво је да ће, учећи се на примерима ових старијих отаца, млади и новопостављени ђакон Борис Савић, службеник Св. архијерејског синода, свој будући рад управо усмеравати Цркви и Отаџбини на корист. Уз Божију помоћ, садашње свештенство на достојан начин наставља традицију пастирског рада утемељивача храма.