Централно гробље између идејног пројекта и првих сахрана

Београдска општина је почетком априла 1940. године усвојила нацрт за изградњу „Средишњег гробља“ у Маринковој шуми. Општина је тада одобрила план инжењера Александра Крстића, шефа одсека за градске паркове, и архитекте Челпајева. По њиховој замисли на површини од 27 хектара требало је изградити комбинацију италијанског гробља и строго уређених гробаља немачког и англосаксонског типа.

Идејни нацрт „Средишњег гробља“ је био центричан. У средини је био предвиђен трг са аркадним улазом. Ту су се ређале трговине са цвећем, свећама и кандилима. У побочним улицама са обе стране трга требало је да буду смештене каменорезачке и лимарске радње. По пројекту, биле су предвиђене зграде за управу гробља, велика дворана за даће, а на попречном тргу са зеленим декором осмишљен је низ мртвачница и један крематоријум. „Средишње гробље“ је требало да има засебну алеју великана (са два реда споменика), која би се завршавала тргом у облику потковице у чијој је средини православна црква. У духу верске трпељивости Београда као главног града вишеконфесионалне Краљевине Југославије, „Средишње гробље“ имало би засебно место за сахрањивање римокатолика, старокатолика, Јевреја и муслимана.

Овај пројекат никада није остварен. Једноставно, животне прилике су га претекле. Сахрањивање је морало да отпочне пошто је Ново гробље било попуњено, а сахране из целог Београда су се преносиле ка тадашњој периферији. У једном новинском напису од 14. августа 1940. године читамо о проблемима везаним за градска гробља:

„Београдски мртви не могу да чекају завршетак детаљних израда планова, нису могли да сачекају да се израде свечане капије, аркаде, велике мртвачнице, стазе које ће по утврђеном плану пресецати онај простор од милион квадратних метара, а којима ће они на своме провести последњи пут.

Умиру много и хитају да заузму последње место које им припада. Вероватно Београђани и не знају да је због тога на гробљу у Маринковој шуми сахрањивање већ отпочело. Не одавно, има томе двадесет и неколико дана, али зелене ливаде општинског плаца у Маринковој шуми већ су прошарале црвене хумке свеже изривене земље“.

До 13. августа 1940. године на „Средишњем“, тј. Централном гробљу укупно је било сахрањено 33 покојника. Сви они су имали различите животне судбине, али их је све повезивало порекло из најнижих слојева становништва. Први покојници су били београдска сиротиња коју је Општина београдска сахрањивала бесплатно. Да би се спречило стихијско сахрањивање Управа Одсека за градска гробља одредила је да се даља сахрањивања морају вршити по плану. Парцеле су одређене за православне, римокатолике и припаднике осталих вероисповести... Посебна парцела је намењена за покоп самоубица.

Прва хумка која је добила број 1 била је на гробу једанаетогодишњег дечака Славољуба Лукића. Дана 22. јула 1940. године сахрањена је у гробу број 2 четрдесетогодишња домаћица Живка Филиповић. Једном новинару из тог времена гробље је овако изгледало: „Поред основне школе Бранислав Нушић гради се гробље у Маринковој шуми. Већ има улазну капију из Заплањске улице, већ стазу дугу 220 метара, нову звонару, малу зграду за администрацију, своју ограду, бунар. Гробље има своју тишину коју не ремети никакав звук велике вароши која се оцртава сасвим у даљини. На новом престоничком гробљу све је у зеленилу, јасно зелена трава под младим дрвећем и воћкама, ту је свеже као у Топчидеру или на пропланцима Бановог Брда. И није тужно. Само кад зађете мало са главне стазе, кад сиђете по високој трави до ограде овог лепо уређеног имања, налазите гробље...“.

Данас Централно гробље, које се налази на подручју Општине Вождовац, слови за затворено гробље. Од 22. јула 1940. до 4. маја 2006. године на њему је укупно сахрањено 72.047 особа, од којих 68.488 у засебним гробовима, 3.134 у заједничким гробницама, 252 у розаријумима и у колумбаријумима 172.

На Централном гробљу су сахрањени следећи свештенослужитељи Српске православне цркве: протојереји Гаврило Адамовић, Радослав Митић, Славко Мијалковић, Владимир Бубало, Предраг Сотировић, Првул Вељковић, Војислав Шешум, Павле Врбица, Урош Максимовић, Миладин Рачић, Јован Николић, Божидар Миленковић, Хранислав Никетић, јереј Милош Минић и ђакон Милорад Лазић.